Za­mr­lu rok sce­nu u re­gi­o­nu kao ze­mljo­tres je pro­tre­sao „Fe­ud”, bend ko­ji do­ka­zu­je da na ovim pro­sto­ri­ma još po­sto­je hra­bri mla­di lju­di, sprem­ni da kroz pje­sme i spo­to­ve „gur­nu prst u oko” ko­šmar­noj sva­ko­dne­vi­ci. Od­va­žno se od­u­pi­ru­ći na­ka­rad­nom si­ste­mu vri­jed­no­sti ko­ji nam je na­met­nut kao je­di­ni is­pra­van, mom­ci iz „Fe­u­da” po­sta­li su bes­kom­pro­mi­sni hro­ni­ča­ri svih po­li­tič­ko-dru­štve­nih zlo­dje­la ko­ji­ma smo iz­lo­že­ni. Či­ne to kraj­nje svje­sno i na­mjer­no, ne­ka­da čak i bru­tal­no, za raz­li­ku od ve­ći­ne rok ben­do­va ko­ji po­ni­zno ko­ke­ti­ra­ju sa vla­sto­dr­šci­ma, ig­no­ri­šu­ći či­nje­ni­cu da je za­da­tak ro­ke­ra da uvi­jek bu­du opo­zi­ci­ja.Pu­bli­ka je u ne­vje­ri­ci gle­da­la nji­ho­ve spo­to­ve za pje­sme „Mi­li­on mi­lja”, „Vlast” i „Te­le­vi­zi­ja”. „Fe­ud” ni­je od­stu­pio od svo­je fi­lo­zo­fi­je ni u spo­tu za pje­smu „Taj­kun”, ko­ji je za krat­ko vri­je­me po­di­gao ve­li­ku pra­ši­nu u jav­no­sti. Sce­ne na ko­je ni­ko ne mo­že da osta­ne rav­no­du­šan osmi­slio je Vuk Pro­tić – kom­po­zi­tor, pro­du­cent i aran­žer „Fe­u­da”. U in­ter­vjuu za „Dan” Pro­tić ob­ja­šnja­va fi­lo­zo­fi­ju ben­da i ot­kri­va ka­ko je pre­gr­mio ekra­ni­za­ci­ju „Taj­ku­na”; on, ta­ko­đe, pra­vi za­ni­mlji­vu pa­ra­le­lu iz­me­đu „Fe­u­da” i ne­pro­cje­nji­ve re­di­telj­ske za­o­stav­šti­ne ve­li­kog Živ­ka Ni­ko­li­ća, či­ji su fil­mo­vi umno­go­me uti­ca­li na to da spo­to­vi „Fe­u­da” bu­du pra­va ma­la umjet­nič­ka dje­la ko­ja opo­mi­nju.
●Ko­li­ko du­go su tra­ja­li iz­ra­da sce­na­ri­ja i sni­ma­nje spo­ta, i ko­je sce­ne su vam bi­le naj­muč­ni­je?
-Sa­ma iz­ra­da sce­na­ri­ja ni­je tra­ja­la du­go, s ob­zi­rom da se po­sto­je­ći taj­kun­sko/po­li­tič­ki esta­bli­šment svoj­ski po­tru­dio da nam da ogrom­nu in­spi­ra­ci­ju, ne­ka­ko se sce­na­rio po pri­ro­di stva­ri mal­te­ne pi­sao sam od se­be – ka­že Vuk za „Dan”. - A za me­ne, kao auto­ra sce­na­ri­ja, naj­te­ža sce­na bi­la je ga­že­nje po le­še­vi­ma, jer sam ja bio leš po ko­me se ga­zi. Po­što ne vo­lim da dru­gi stra­da­ju od mo­jih ide­ja, ne vo­lim ono ‘na­pri­jed dru­go­vi, već vi­še vo­lim Sa­va Ko­va­če­vić stil ‘za mnom!’, te sam, dok su ga­zi­li po me­ni ured­no pro­kli­njao pa­met­nja­ko­vi­ća ko­me je ta­kva sce­na uop­šte pa­la na pa­met. Ta­ko­đe, sce­na za­pa­lje­nog klov­na je bi­la ja­ko te­ška, jer sam opet ja bio taj klovn ko­ji za­i­sta go­ri i pro­kli­nje sce­na­ri­stu.
●Svi pam­ti­te Ti­to­vo vri­je­me. Da ži­vi­te u se­dam­de­se­tim go­di­na­ma pro­šlog vi­je­ka, ka­ko bi iz­gle­da­le va­še pje­sme i va­ši spo­to­vi – bru­tal­ni­je ili „umi­ve­ni­je” ne­go da­nas? Ima li me­đu mu­zi­ča­ri­ma iz ta­da­šnjeg vre­me­na ne­kog ko­ga bi­ste mo­gli da na­zo­ve­te pre­te­čom „Fe­u­da” da­nas?
-Po­gle­daj­te sa­mo pje­smu „Cr­ni mer­ce­des” Bo­re Đor­đe­vi­ća, pa za­tim iz­ja­vu Štu­li­ća da se rat de­sio za­to što su se u ro­ken­ro­lu po­ja­vi­le pje­sme ti­pa ‘Za­žmu­ri’. Bun­tov­ni­ka je uvi­jek bi­lo i bi­će. Ta­ko­đe, me­ni kao sce­na­ri­sti i auto­ru spo­to­va, jed­na od ve­li­kih in­spi­ra­ci­ja je le­gen­dar­ni Živ­ko Ni­ko­lić i nje­go­vi fil­mo­vi ko­ji ni­ka­da ni­je­su ko­ke­ti­ra­li sa pu­bli­kom. Ono što je on sni­mao u fil­mo­vi­ma ti­pa ‘U ime na­ro­da’ ili ‘Ču­do ne­vi­đe­no’ je umjet­nost bun­ta pro­tiv eta­bli­ra­nih ob­li­ka svi­je­sti.
●Za raz­li­ku od va­ših ko­le­ga ko­je da­nas ve­o­ma udob­no i ras­ko­šno „ja­šu na ta­la­su” po­li­tič­kog i estrad­nog ro­ken­ro­la, vi ste bes­kom­pro­mi­sni. Mo­že li se ži­vje­ti od kon­cep­ta ko­ji pro­po­vi­je­da­te kroz pje­sme i spo­to­ve? Ili ste pri­nu­đe­ni da ra­di­te do­dat­ne po­slo­ve da bi­ste mo­gli da ho­da­te uz­dig­nu­te gla­ve kroz po­li­tič­ku ba­ru u ko­ju smo gur­nu­ti?
-Sur­fe­ra na sple­tu okol­no­sti uvi­jek je bi­lo i bi­će, no sva­ki čo­vek bi tre­ba­lo da da svoj mak­si­mum, da osta­vi ne­ku ma­tri­cu nor­mal­nog po­na­ša­nja, ne­ki ma­li po­zi­tiv­ni sig­nal u svom vre­me­nu. Lju­di se ina­če di­je­le na one ko­ji bi da svi­jet na­či­ne bo­ljim mje­stom za ži­vot i one ko­ji bi sa­mo da se nji­me oko­ri­ste. Na­ma ni­je pri­o­ri­tet da se oko­ri­sti­mo, već da osta­vi­mo ne­ku ma­lu po­ru­ku u bo­ci, da u na­šem vre­me­nu ni­je­su svi bi­li u tur­bo folk de­li­ri­ju­mu, da ni­je­su svi bi­li po­li­tič­ki ko­rekt­ni, da je po­sto­ja­la jed­na ge­ne­ra­ci­ja ko­ja se bo­ri­la da ne bu­de iz­gu­blje­na. A što se ti­če pi­ta­nja da li se od to­ga mo­že ži­vje­ti, re­ći ću ova­ko: ‘Gdje če­ljad ni­su bi­je­sna, ni ku­ća ni­je ti­je­sna’.
●U va­šem spo­tu „Mi­li­on mi­lja” jed­na od po­ru­ka je „Čo­por tre­ba i vas”. Za­što ste se us­pro­ti­vi­li? Ni­je­ste ti­nej­dže­ri, vje­ru­je­te li da pre­ko su­bli­mi­ra­nih po­ru­ka kroz pje­sme mo­že­te da sku­pi­te „kri­tič­nu ma­su” za ne­ku no­vu, pri­je­ko po­treb­nu re­vo­lu­ci­ju?
-Mi ne raz­mi­šlja­mo da se obra­ća­mo ma­si, već po­je­din­cu ko­ji mi­sli svo­jom gla­vom. I sva­ki je dra­go­cjen. Če­sto po­vla­čim sle­de­ću pa­ra­le­lu: 1907. go­di­ne mla­di stu­dent kon­ku­ri­sao je na Aka­de­mi­ji pri­mi­je­nje­nih umjet­no­sti u Be­ču sa am­bi­ci­jom da po­sta­ne sli­kar, i na­le­tio je na pro­fe­so­ra ko­ji to­ga da­na ni­je bio baš naj­bo­lje vo­lje i ko­ji je glat od­bio mla­dog stu­den­ta. Mo­žda bi se, da je pro­fe­sor bio bo­lje vo­lje, mla­di Adolf ba­vio sli­kar­stvom a ne po­li­ti­kom i svi­jet bi da­nas iz­gle­dao dru­ga­či­je, bez mr­lje in­du­strij­skog is­tre­blji­va­nja lju­di. Jed­nog mla­dog čo­vje­ka spa­si­ti od tur­bo-folk de­li­ri­ju­ma je ogro­man uspjeh da­nas.
●Mno­gi se sla­žu sa va­šim umjet­nič­kim kon­cep­tom, ali vam za­mje­ra­ju zbog na­si­lja u spo­to­vi­ma. Šta je pod­tekst ta­kvih sce­na – osvje­šći­va­nje ono­ga što nam se do­ga­đa, a to­li­ko smo ogu­gla­li da nam je ne­nor­mal­no po­sta­lo nor­mal­no? Ili skre­ta­nje pa­žnje?
-Te­ma­ti­ke ko­je ob­ra­đu­je­mo u pje­sma­ma i spo­to­vi­ma ne tr­pe ko­ke­ti­ra­nje sa iz­ra­zom. Ako u pje­smi ‘Vlast’ pje­va­mo o to­ta­li­ta­ri­zmu, i u sti­ho­vi­ma pje­sme sto­ji ‘Da li bi mi kri­vo rek’o, kad pr­ste bi za la­ži sek’o?’ ne mo­gu ja u sce­na­ri­ju za spot na tom mje­stu da uba­cim star­le­te ka­ko mr­da­ju zad­nji­ca­ma i gru­di­ma, a mi mla­ta­ra­mo gi­ta­ra­ma na plej­bek. Mi­slim - mo­gu, ali on­da odo­smo u ni­šta­vi­lo po­li­tič­ke ko­rekt­no­sti. Na­ma je je­di­no bit­no da te­ma­ti­ka i po­ru­ka bu­du mak­si­mal­no is­po­što­va­ni, sve osta­lo je se­kun­dar­no, pa i mi sa­mi.
●Kad će­te do­ći u Cr­nu Go­ru i gdje bi­ste vo­lje­li da na­stu­pa­te kod nas? Da li bi­ste ustuk­nu­li da od­svi­ra­te „Taj­ku­na” ne­kom taj­ku­nu?
-U pla­nu su Pod­go­ri­ca i Nik­šić, sve za­vi­si od lo­kal­nih or­ga­ni­za­to­ra i pro­mo­te­ra. Ja­ko smo se li­je­po pro­ve­li na „Lejk fe­stu”. A kad je o taj­ku­ni­ma ri­ječ, ne bi­smo ustuk­nu­li, u to bu­di­te si­gur­ni!
Sne­ža­na Mol­do­van


„Fe­ud” i Si­ri­za

Ot­ka­ko je Si­ri­za po­bi­je­di­la u Grč­koj, po­ru­ke ko­je „Fe­ud” ša­lje je­dan dio jav­no­sti po­is­to­vje­ću­je sa po­te­zi­ma no­vog grč­kog pre­mi­je­ra Alek­si­sa Ci­pra­sa. Za­blu­da ili re­al­nost?
-Vi­dje­će­mo ka­ko će se stva­ri raz­vi­ja­ti, još je ra­no za bi­lo ka­kav ko­men­tar. Po­li­ti­ča­ri če­sto pri­ča­ju jed­no, a ra­de dru­go...